Putovanje u Liku (tragovima detinjstva)

Jul, leto, vrućina grada u kojoj se misli tope. Bila sam spremna da pobegnem, ali ne bilo gde. Htela sam da se vratim. Ne samo na neko geografsko mesto, već u prostor sećanja, u krajolik koji je deo mene, iako ga već dugo gledam samo zatvorenih očiju.
Ovaj put zvao se Tragovima detinjstva – pet dana, pet mirisa, pet pogleda koji su me podsetili ko sam. Nije ovo bio odmor, već povratak….

Dan 1: Zagreb 

Krenula sam rano, dok je Beograd još bio u snu. Put je bio tih, lagan, skoro meditativan, kao da i on zna da idemo na mesto koje traži nežnost.

Ulazak u Zagreb me uvek obraduje. Ima taj neki svoj ritam, drugačiji od beogradskog, mirniji, ali pun života. Šetnja Gornjim gradom, miris lipa i katedrala što viri između zgrada. Tople fasade, tramvaji, kafići puni smeha i ljudi.

U hladu bašte restorana La Štruk napravila sam pauzu, i naručila štrukle, naravno. I slane i slatke. Nisam mogla da se odlučim. Ukus sira, kora koja se lomi pod viljuškom i nežna vanila, svaki zalogaj je bio kao stari snimak iz kuhinje moje bake. Tu se prošlost javila prvi put.

Nastavila sam dalje. Put kroz Karlovac je bio kratak, a onda dolazak u Rastoke. To mesto mi je kao ulazak u bajku. Voda svuda, kuće nad slapovima, staze koje prate reku kao da ti šapuću gde da ideš. Kafa pored vode. Disanje usporeno. Leto se osetilo, ali me nije umaralo. Kao da sam već na nekom svom terenu.

Do Donjeg Lapca sam stigla predveče. Privatno domaćinstvo Vukša.  Toplina, domaća atmosfera, pčelinjak, stari voćnjak i svež vazduh. Noć bez gradske buke. Samo zrikavci, zvezde i lagano, gotovo nečujno – mir.

Dan 2: Plitvice 

Jutro sam dočekala s nestrpljenjem – Plitvička jezera su bila plan za taj dan. Odabrala sam stazu B, laganu i dovoljno dugu da mi srce uskladi ritam sa šumom.
Voda je bila nestvarno čista. Plavetnilo koje te uvuče u sebe, zelenilo što se preliva preko površine. Dok sam hodala po drvenim stazama, osećala sam kako sve što me je opterećivalo otpada, kao lišće s granja u jesen.

Nema potrebe da puno pričaš na Plitvicama. Voda tamo govori. U slapovima, u jezerima, u kapima koje se lome o kamen.

Popodne sam provela na ranču Dolina jelena. Tu sam opet uživala natenane. Jelene sam ne samo posmatrala, već sam hodala među njima. Spustila sam ruku, a oni su prišli, bez straha. Hranila sam ih iz šake, gledala ih pravo u oči. Njihova mirnoća, toplina, blaga snaga. Sve je to delovalo kao da sam se vratila u neku dublju verziju sebe, onu koja zna kako priroda diše i kako se sa njom razgovara bez reči.

Dan 3: Štrbački buk, Nebljusi i Čardaklije

Treći dan mi je bio najličniji. Najdublji. I najlepši.

Vodopad Štrbački buk nije samo još jedan prirodni fenomen za mene – on je deo mog detinjstva. Nalazi se odmah ispod mog sela Nebljusi. Kad sam stala ispred te sile vode, suze su mi došle same. Ne od tuge, već od snage uspomena. To mesto ima miris detinjstva – trave, vode, blata i bosih nogu.

Zastala sam tu dugo. Nije bilo potrebe da se žurim. Samo sam stajala i gledala kako voda pada, kako me nosi, kako me umiruje.

Posle toga, otišla sam do Bihaća, i na ručak u etno selo Čardaklije. Ambijent topao, bašta pod krošnjama drveća, hrana jednostavna i srdačna – daska sa domaćim suhomesnatim proizvodima, sir, kukuruzni hleb, domaća rakija, a uz to razgovori koji ne traže puno reči.

To je bio dan kada sam se vratila detetu u sebi.

Dan 4: Zrmanja, Krupa, sunce i voda

Letnji dan u punom sjaju. Otišla sam do okoline Zadra, u prirodni kutak bez turista, i kupala se. Bistra voda, mir, kamen pod nogama. Sve što mi je trebalo da osetim leto kako treba.

Ručak sam imala na Zrmanji, u restoranu Slapovi Zrmanje. Tamo se jede natenane. Riba sa žara, hladna čaša vina, i pogled na reku koja kao da se ne pomera, a sve pokreće.

Popodne sam završila u manastiru Krupa. Tamo vreme stane. Unutra hladovina, miris voska, kandilo koje lagano titra. Pomolila sam se, ne rečima, već osećajem. Za zahvalnost. Za mir. Za to što sam ovde.

Dan 5: Doručak na Uni i povratak sebi

Povratak nije bio kraj, bio je zaključak. Stala sam u Bosanskoj Krupi, na doručak u restoranu Makaba. Uštipci, kajmak, ćevapi u lepinji, džezva sa kafom. Mir.

Još jedan pogled na Unu. Taj pogled ne ostavlja nikoga ravnodušnim. Moja reka – bistra, duboka, nežna i snažna u isto vreme. Gledala sam je i znala da se vraćam nečemu. Sebi.

Bonus

Ukoliko imate vremena, možete obići i rodnu kuću našeg velikog naučnika Nikole Tesle u Smiljanu, kao i vodenice na Majerovom vrilu (reka Gacka) na 20 km od Otočca, uz ručak u odličnoj pizzeriji Ruspante u blizini. Probajte njihovu Ličku pizzu sa sastojcima kao što su sir škripavac, slanina, kobasica i čvarci. Samo računajte da možete da je podelite sa nekim jer je prilično jaka .

Završna misao

Nisam išla na put da bih pobegla. Išla sam da bih se vratila. Svakom stazom sam gazila polako, pažljivo, kao neko ko zna da to što traži, već nosi u sebi.
I sad, kad zatvorim oči, čujem slapove, zrikavce, osećam koru štrukle pod jezikom i vetar s Plitvica. Ne treba mi više ništa.

Jer sam pronašla ono što sam tražila – tragove detinjstva. I oni su još uvek tu.

Ovo putovanje sam prvi put napravila pre pet godina. Tada, iz potrebe. Danas iz ljubavi. Od tada se ponavlja najmanje jednom godišnje, u sopstvenoj režiji, uvek u novom društvu. Ljudi koje vodim znaju moje priče, slušali su ih uz kafu, uz vino, na brzinu. A sada žele da ih vide. Da ih dožive.
I svaki put kad ih povedem, kao da i ja po prvi put vidim sve te lepote, jer ih gledam očima onih koji, prvi put, stanu pred Unu i samo tiho kažu: “Sad razumem.”

Putovanje kroz region
Izlet van Beograda