Casablanca … film koji je od jednog grada napravio legendu

Upravo sam se vratila iz Maroka i, kada bih morala da izdvojim jednu asocijaciju koja se gotovo svima nama javi čim čujemo ime Kazablanka, verovatno bi to bio film Casablanca. Nije čak ni potrebno da ste ga skoro gledali. Dovoljno je čuti ime grada i u mislima se pojave crno-bela fotografija, Humphrey Bogart, Ingrid Bergman, piano i čuveno: „We’ll always have Paris.“

A nama sa ovih prostora Kazablanka ima još jednu filmsku asocijaciju. U kultnom domaćem filmu Balkan ekspres, kada junaci sanjaju o tome da jednog dana pobegnu iz ratom zahvaćene zemlje, Bata Živojinović izgovara jednu od replika koje su ostale upamćene: „E, jednog lepog dana kad budemo skupili dovoljno para… Sve to pretvorimo u zlato, i pravac – Kazablanka!“ Na pitanje gde je to, odgovor je, naravno, „U Švajcarskoj!“ 😊

I upravo je to zanimljivo. U našoj kolektivnoj mašti Kazablanka odavno nije samo grad u Maroku. Ona je postala gotovo sinonim za bekstvo, novi početak, odlazak iz rata i potragu za nekim boljim mestom. A sve to duguje jednom filmu iz 1942. godine….

Casablanca kakvu poznajemo zapravo nije bila tamo gde mislimo

Casablanca Michaela Curtiza danas je jedan od najpoznatijih filmova u istoriji kinematografije. Glavne uloge tumače Humphrey Bogart kao Rick Blaine, Ingrid Bergman kao Ilsa Lund i Paul Henreid kao Victor Laszlo. Film je premijerno prikazan u Njujorku 26. novembra 1942. godine, dok je u nacionalnu distribuciju krenuo početkom 1943. godine. Snimanje je trajalo od 25. maja do 3. avgusta 1942.

I tu dolazimo do prve velike filmske iluzije – većina „Kazablanke“ koju gledamo u filmu nikada nije snimljena u Kazablanki. Zbog ratnih ograničenja, skoro čitav film je sniman u studiju. Čuvena scena oproštaja na aerodromu, na primer, nije snimana u Maroku, već u studiju, dok je deo sa dolaskom majora Strassera snimljen na Metropolitan Airportu u Van Nuysu u Kaliforniji.

Filmska Kazablanka zato je u velikoj meri bila holivudska konstrukcija, pažljivo napravljena da izgleda kao grad koji je u tom trenutku bio jedno od važnih raskršća ratnog sveta. I možda je baš zbog toga postala toliko moćna. Nije pokušavala da bude dokumentarni prikaz grada. Ona je stvarala mit o Kazablanki.

Grad između rata i slobode

Radnja filma smeštena je u Kazablanku 1941. godine, tokom Drugog svetskog rata. Grad je prikazan kao mesto u koje stižu izbeglice iz Evrope koju su zahvatili nacistička okupacija i rat. Njihov cilj je da se domognu izlaznih viza i nekako nastave put ka slobodi. Zato je Kazablanka u filmu mnogo više od mesta radnje. Ona je čekaonica između dva sveta.

Iza likova je Evropa iz koje beže. Ispred njih je Amerika i nada da će tamo pronaći slobodu. A između je Kazablanka, mesto na kojem se čeka, pregovara, trguje, krijumčari, kocka i pokušava preživeti. Upravo zato je Rick’s Café toliko važan.

Rick’s Café … mali svet u kojem se susreće cela Evropa

Rick’s Café je srce filma. U njemu se susreću ljudi različitih nacionalnosti, porekla i interesa. Tu se pojavljuju izbeglice, policajci, nacistički oficiri, pripadnici otpora, trgovci i ljudi koji pokušavaju da pronađu način da napuste Maroko. Ali Rick, vlasnik lokala, tvrdi da se ne meša u politiku.

I njegova čuvena rečenica: „I stick my neck out for nobody.“ („Ne rizikujem život ni za koga.“)

Na početku filma Rick deluje kao čovek koji je odlučio da se povuče iz sveta. Postao je ciničan, zatvoren i nezainteresovan za tuđe probleme. Sve dok u njegov lokal ne uđe žena iz prošlosti.

Ilsa.

Ljubavna priča koja je zapravo priča o izboru

Rick i Ilsa su se voleli u Parizu. A onda je došao rat. Ilsa je nestala iz njegovog života, a Rick je od tog trenutka postao drugi čovek. Kada je ponovo ugleda u Kazablanki, ona nije sama. Sa njom je Victor Laszlo, njen muž i jedan od najpoznatijih evropskih vođa otpora nacizmu. Tu počinje ljubavna priča, ali Casablanca je mnogo više od ljubavnog trougla.

Pravo pitanje filma nije: Koga će Ilsa izabrati?, niti: Da li će Rick i Ilsa ponovo biti zajedno? Pravo pitanje glasi: Šta čovek radi kada se njegova lična sreća sudari sa nečim što smatra važnijim od sebe?

Rick na kraju dobija priliku da pobegne sa ženom koju voli. Ali, to bi značilo da Laszlo ostane iza njih. A, Laszlo nije samo Ilsin muž. On je simbol otpora i čovek čiji bi odlazak iz Kazablanke mogao da bude važan za mnogo veći cilj.

Zato Rick na kraju bira da je pusti. Ne zato što je prestao da je voli. Nego upravo zato što je voli dovoljno da prihvati da njihova lična sreća u tom trenutku nije najvažnija stvar na svetu. I zbog toga Casablanca nije samo film o izgubljenoj ljubavi. To je film o žrtvi.

„We’ll always have Paris.“ („Uvek ćemo imati Pariz.“), možda je najlepša rečenica filma upravo ona koja govori o mestu koje više ne postoji na isti način…

Pariz je za Ricka i Ilsu uspomena na vreme kada su verovali da je pred njima zajednička budućnost. Ali rat je promenio njihove živote. Ne mogu da se vrate u Pariz kakav je bio. Ne mogu da vrate ono što su izgubili. Ali mogu da sačuvaju uspomenu. Zato je ova rečenica mnogo više od romantične replike. Ona govori o svim onim trenucima u životu koje više ne možemo ponoviti, ali ih niko ne može izbrisati…

Scena u kojoj muzika postaje otpor

Jedna od najsnažnijih scena filma nema nikakve veze sa Rickom i Ilsom. U Rick’s Caféu nemački oficiri počinju da pevaju svoju patriotsku pesmu. Victor Laszlo tada traži od orkestra da svira francusku „La Marseillaise“. Orkestar počinje. Francuzi u lokalu se pridružuju. Njihov glas postaje sve jači. Muzika nadjačava nemačke oficire.

To je jedan od najlepših primera kako film može da pretvori muziku u simbol otpora. I danas je teško gledati tu scenu, a ne razumeti njenu snagu. Posebno kada znamo da su mnogi evropski glumci i statisti u filmu bili emigranti koji su iz Evrope pobegli pred nacističkim režimom. Za njih to nije bila samo filmska scena.

„As Time Goes By“ i pesma koja nije ni napisana za film

Još jedna stvar bez koje je teško zamisliti Casablancu jeste pesma „As Time Goes By“. Zanimljivo je da ona uopšte nije napisana za film. Nastala je još 1931. godine i već je bila deo pozorišne predstave Everybody Comes to Rick’s, na kojoj je film zasnovan.

Još zanimljivije: kompozitor filmske muzike Max Steiner nije voleo tu pesmu i želeo je da je zameni. To se nije dogodilo, između ostalog zato što je Ingrid Bergman u međuvremenu ošišala kosu zbog drugog filma, pa ponovljeno snimanje njenih scena nije bilo jednostavno.

Ponekad upravo takve slučajnosti naprave istoriju. Danas je gotovo nemoguće čuti „As Time Goes By“, a ne pomisliti na Ricka, Ilsu i Pariz.

A gde je pravi Rick’s Café?

I sada dolazimo do mesta koje smo svi, tokom putovanja kroz Maroko, želeli da vidimo.

Ako pomislite da je čuveni Rick’s Café iz filma sačuvan negde u staroj Kazablanki – nije. Originalni Rick’s Café nikada nije postojao kao stvarni restoran u Kazablanki. Postojao je samo u scenografiji holivudskog filma. Ali zbog ogromne popularnosti filma, Kazablanka je dobila svoj pravi Rick’s Café. Otvoren je 1. marta 2004. godine, više od 60 godina nakon premijere filma. Ideju je pokrenula Amerikanka Kathy Kriger, nekadašnja komercijalna savetnica Ambasade SAD u Maroku.

Restoran je smešten u staroj kući u blizini zidina Medine i napravljen je tako da podseća na atmosferu filmskog Rick’s Caféa. Tu ćete pronaći zaobljene lukove, rezbareni bar, balkone, balustrade, mesinganu rasvetu i intimne prostore. U restoranu se nalazi i klavir, a atmosfera je zamišljena tako da posetioca vrati u svet filma.

Ali ne očekujte filmsku repliku u svakom detalju. Današnji Rick’s Café je pre svega restoran i piano bar inspirisan filmom, a ne muzejska scenografija.

Na meniju su jela međunarodne kuhinje, uključujući ribu i morske plodove, meso, testenine, salate i deserte. Među jelima koja restoran trenutno izdvaja nalaze se ostrige, grilovani brancin, ribeye, a za desert njihov cheesecake. A ono što posetiocima daje poseban ugođaj jeste živa klavirska muzika.

Dakle, ako zamišljate veče u kojem sedite u elegantnom, pomalo nostalgičnom prostoru, uz klavir i atmosferu starog filma – upravo to je ideja Rick’s Caféa.

I da, ako planirate da ga posetite, rezervacija je veoma preporučljiva. Restoran na svojoj zvaničnoj stranici ima sistem za rezervacije, a za istodnevne rezervacije navodi da je potrebno pozvati restoran. Trenutno radi za ručak od 12 do 15 časova, a za večeru od 18:30 do 1 čas posle ponoći.

„Play it again, Sam“ – rečenica koju niko nije izgovorio

Jedna od najpoznatijih replika koja se vezuje za Casablancu zapravo nije izgovorena u filmu onako kako je svi pamte.

„Play it again, Sam.“ To je jedna od najpoznatijih filmskih pogrešnih interpretacija.

Ilsa zaista kaže: „Play it, Sam.“

Ali čuveno „Play it again, Sam“ postalo je toliko povezano sa filmom da je gotovo postalo deo njegove kulturne istorije.

Još nekoliko rečenica koje su postale besmrtne

„Casablanca“ je jedan od onih filmova iz kojih su replike odavno izašle iz svog originalnog konteksta.

Među najpoznatijima su:

• „Here’s looking at you, kid.“
• „We’ll always have Paris.“
• „Of all the gin joints in all the towns in all the world, she walks into mine.“
• „Round up the usual suspects.“

I, naravno, završna: „Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship.“

Ta poslednja rečenica je posebno važna. Rick je na početku čovek koji tvrdi da se ne meša ni u čije probleme. Na kraju više nije isti čovek. Nije dobio ženu koju voli. Nije dobio život kakav je želeo. Ali je ponovo pronašao razlog da se poveže sa drugim ljudima i da zauzme stranu.

Film koji je nastajao dok je rat još trajao

Možda je upravo ovo najvažnije za razumevanje Casablance. Mi danas film gledamo kao istorijsko delo. Ali publika 1942. godine nije imala tu distancu. Drugi svetski rat je još trajao. Nacistička okupacija Evrope bila je stvarnost. Izbeglice koje pokušavaju da napuste kontinent nisu bile samo filmski likovi. Ishod rata još nije bio poznat. Zato Casablanca nije samo priča smeštena u rat. Ona je bila film nastao usred tog rata.

I zbog toga je njena priča o izboru imala posebno značenje. Rick pokušava da bude neutralan. Ali u svetu koji je zahvaćen ratom, neutralnost postaje sve teža. Na kraju mora da odluči.

I zato je aerodromska scena toliko važna

Kada Rick i Ilsa stoje na aerodromu, sve je već odlučeno. Ona odlazi sa Laszlom. Rick ostaje. To nije klasičan holivudski srećan kraj. Ali nije ni tragedija.

Rick je izgubio ljubav, ali je dobio nešto drugo – moralni mir. On je uradio ono što smatra ispravnim čak i kada ga to lično boli. A onda odlazi sa kapetanom Louisom Renaultom i izgovara jednu od najpoznatijih završnih replika u istoriji filma:

„Louis, I think this is the beginning of a beautiful friendship.“

Čovek koji je na početku govorio da ne rizikuje život ni za koga sada kreće dalje sa čovekom sa kojim je upravo prošao kroz veoma neobičnu noć. Krug je zatvoren. Rick više nije isti.

Zašto se Casablanca i danas gleda? (možda svi imamo svoju Casablancu)

Možda je baš zato Casablanca toliko dugo živa. Jer svi smo nekada bili pomalo Rick ili Ilsa, voleli nekoga koga smo morali da pustimo, vraćali se mislima u prošlost, pitali se da li smo napravili pravi izbor i zamišljali kako bi naš život izgledao da smo tada izabrali drugačije.

Možda su zato u ovoj priči prepoznatljive i sudbine naših roditelja, baka i deka – generacija koje su zbog ratova, odlazaka i razdvajanja morale da ostavljaju domove, ljubavi i živote koje su poznavale.

Svi imamo svoj Pariz. Neko mesto, vreme ili osobu kojoj ne možemo da se vratimo, ali koju zauvek nosimo u sebi.

I možda, kada se film završi, najvažnije pitanje više nije šta se dogodilo Ricku i Ilsi, već ko smo mi bili u toj priči? Onaj koji je morao da pusti, onaj koji je morao da ode ili onaj koji je ostao sa uspomenom?

Jer neke ljubavi ne ostanu sa nama, neke odluke nikada nećemo moći da proverimo, ali uspomene ostaju. I zato, možda zaista – svi imamo svoju Casablancu i svoj Pariz….