MAROKO

Zemlja koju sama fotografija ne može da dočara

Nekako mi se čini da sa mnom i direktnim letovima nikako ne ide.

Prvobitni plan za maj bio je Jordan. Petra je dugo bila na mojoj listi želja, a dodatni razlog da baš tada krenemo bio je najavljeni direktan let Air Serbia. Međutim, ratna dešavanja su promenila planove i putovanje je otkazano.

Maroko je već dugo bio moja velika želja. Gledala sam one fotografije sa Instagrama – plave ulice, šarene medine, riade, pustinjske dine, kamile u zalasku sunca, čaj na krovovima Marakeša… Sve je izgledalo toliko nestvarno da sam imala osećaj da je Maroko jedna velika scenografija.

A onda sam se setila da sam se zbog direktnog leta odlučila i za Kinu godinu dana ranije. Avion se tada, neposredno pred poletanje, pokvario, pa smo još pet sati čekali na aerodromu drugi avion.

Izgleda da me putovanja uporno uče istoj lekciji: možete isplanirati destinaciju, hotel, rutu i let, ali nikada ne možete isplanirati samo putovanje. Maroko će mi to posebno dobro dokazati.

Maroko nije samo ono što vidite na Instagramu

Namerno sam izabrala turu koja obilazi veliki deo zemlje. Nisam želela da odem u Maroko, vidim jedan grad i vratim se sa utiskom da sam upoznala zemlju. Mi smo obišli Essaouiru, Fes, Marakeš, Rabat, Kazablanku, Chefchaouen, Merzougu i Saharu, doline Dades i argana, vodopade Ouzud, Ait Ben Haddou, Volubilis i Meknes.

Danas, kada bih ponovo pravila plan, verovatno bih izabrala nešto sporiju rutu. Više vremena bih ostavila za obalu i gradove, a manje za unutrašnjost zemlje. Ne zato što unutrašnjost nije lepa. Naprotiv, upravo tamo sam videla neke od najimpresivnijih pejzaža. Ali, tamo sam videla i Maroko koji se ne nalazi na turističkim razglednicama. Videla sam kako ljudi žive u uslovima koji su mi bili teški za gledanje. I to je verovatno jedan od najjačih utisaka koji nosim sa ovog putovanja.

Jer nijedna zemlja nije samo ono najlepše što pokazuje turistima.

Mala grupa i vodič koji je znao mnogo živopisnih priča

Naša grupa je bila mala, što se pokazalo kao veliko olakšanje. Lakše je bilo organizovati se, a našem vodiču Borisu bilo je jednostavnije da nas drži na oku. A Boris je bio jedan od onih vodiča zbog kojih putovanje postane mnogo više od obilaska znamenitosti.

Za gotovo svako mesto imao je neku priču, istorijsku činjenicu ili lokalnu zanimljivost. I ono što mi je posebno prijalo – osmeh gotovo da nije skidao sa lica. To postane važno i olakšavajuće kada se umorite, kada vas čeka još nekoliko sati vožnje ili kada se plan iznenada promeni 😊.

A plan se promenio. I to prilično ozbiljno. Jednog dana, zbog obilne kiše, reka se izlila i presekla nam put. Stajali smo tako nekoliko sati, čekajući da voda opadne i put ponovo postane prohodan. U takvim trenucima shvatite koliko je besmisleno nervirati se zbog stvari koje ne možete da kontrolišete. A kasnije upravo takve situacije postanu deo priče koju najradije prepričavate.

Essaouira i Maroko koji miriše na Atlantik

Essaouira je bila jedan od prvih gradova u kojima sam pomislila: ovo je baš ono zbog čega sam došla. Beli zidovi, plava vrata, Atlantik, vetar, ribarski čamci i galebovi. Grad koji nazivaju „biserom Atlantika“ nekada se zvao Mogador i vekovima je bio važna luka. Njegova medina danas je pod zaštitom UNESCO-a.

Ali Essaouira nije poznata samo po moru. Ona je i grad muzike, posebno Gnawa tradicije, čiji se ritmovi mogu čuti na ulicama i tokom poznatog festivala posvećenog Gnawa i svetskoj muzici. A ako vam grad izgleda poznato iako nikada niste bili tamo, moguće je da ste ga već videli na televiziji. Essaouira je bila jedna od lokacija za snimanje Game of Thrones.

Meni su ipak najviše ostale u sećanju umetničke galerije, ribarski čamci i zvuk udaraljki koji se mešao sa šumom Atlantika.

Argan, koze i priča iza male bočice ulja

Na putu kroz dolinu argana upoznali smo još jedan simbol Maroka. Arganovo drvo raste gotovo isključivo na jugozapadu zemlje, a od njegovih plodova dobija se čuveno arganovo ulje. Posetili smo proizvodnju i videli koliko je tradicionalni proces zapravo dug i mukotrpan. Mnogo toga se i dalje radi ručno.

I onda smo ugledali ono što sam do tada gledala samo na fotografijama – koze na drveću. Da, zaista se penju na arganovo drveće. Ipak, kao i kod mnogih turističkih atrakcija, ne treba verovati baš svakoj fotografiji koju vidimo. Neke „prirodne“ scene sa kozama mogu biti nameštene za turiste. Još jedan mali podsetnik da Instagram gotovo uvek prikazuje samo jedan kadar stvarnosti.

Ouzud i kada usred Maroka pronađete vodu

Vodopadi Ouzud bili su potpuno drugačiji doživljaj. Usred pejzaža koji smo zamišljali kao suv i gotovo pust, pojavljuje se voda koja se obrušava sa oko stotinu metara visine u klisuru reke El Abid.

Ime Ouzud povezano je sa tradicionalnim berberskim vodenicama za mlevenje žita, a oko vodopada žive i berberski makakiji. Mi smo ih, naravno, hranili i fotografisali. Jer, postoje trenuci kada se odrasli ljudi na putovanju pretvore u decu čim ugledaju majmuna koji im prilazi. Pogotovo, kada kao ja toliko volite životinje, da je lokalni vodič morao da podvikne na mene da ga ne mazim dok sam ga hranila u ruci, da me ne bi ogrebao u samoodbrani 😊.

Fes i grad u kojem je nemoguće ne izgubiti se

A onda Fes.

Ako postoji grad koji bih mogla da opišem jednom rečju, to bi bio – lavirint. Medina Fesa potiče još iz IX veka i smatra se jednom od najvećih očuvanih srednjovekovnih urbanih zona na svetu. U njoj se nalazi oko 9.000 ulica i prolaza.

Nakon nekog vremena prestanete da pokušavate da zapamtite put. Samo pratite grupu. Jer, ako ostanete sami, vrlo brzo možete shvatiti da su sve ulice počele da liče jedna na drugu. A, onda iza jednog običnog prolaza ugledate medresu Bou Inania, Andaluzijsku džamiju, fontanu ili neku radionicu i shvatite da se iza svakih vrata krije nova priča.

Fes je ujedno i jedan od najvažnijih centara islamskog obrazovanja. U njemu se nalazi Al-Qarawiyyin, institucija koju tradicija smatra najstarijim univerzitetom na svetu koji neprekidno radi.

Ali, mene su posebno zanimali zanati.

Mesto gde koža još uvek miriše na prošlost

Poseta tradicionalnoj proizvodnji kože bila je iskustvo koje ne možete preneti fotografijom. Veliki bazeni, koža koja se obrađuje i boji, zanatlije koje svoj posao rade na tradicionalan način.

A miris? On se ne može opisati. Pre ulaska su nam dali grančice sveže nane. Vrlo brzo sam shvatila zašto. Ali, upravo takva mesta volim da vidim na putovanjima. Ne samo gotov proizvod u prodavnici, već ljude, ruke i zanat koji stoje iza njega.

Fes i keramika

Posetili smo i radionicu keramike. Gledati majstore kako oblikuju, oslikavaju i ukrašavaju predmete bilo je još jedno podsećanje da marokanska keramika nije samo suvenir. Iza tih geometrijskih ornamenata, karakterističnih boja i preciznih šara stoje vekovi zanatskog znanja.

U svetu u kojem sve više stvari nastaje mašinski, bilo mi je posebno lepo da gledam kako neko i dalje može da napravi predmet svojim rukama.

Marakeš i grad koji nikada nije miran

Ako je Fes lavirint, Marakeš je energija. Crveni grad, jedan od četiri carska grada Maroka, potpuno je drugačiji. Koutoubia, sa svojim visokim minaretom, jedan je od simbola grada, ali prava predstava počinje na trgu Džema el Fna. Danju je jedno mesto. Uveče – potpuno drugo.

Kako se približava noć, trg se puni ljudima, muzikom, mirisima hrane, prodavcima i zvucima bubnjeva. Sve postaje glasnije, šarenije i intenzivnije. A onda se negde sklonite na krov, naručite čaj i posmatrate sve to odozgo. I pomislite kako neke stvari zaista ne mogu da se fotografišu dovoljno dobro. Možete ih samo doživeti.

Posetili smo i Ben Youssef medresu, jednu od najlepših građevina Marakeša, a ostatak vremena ostavili za ono što je možda i najbolji način da se grad upozna – lutanje.

Ulice, prodavnice, riadi, krovovi, čajevi, kočije koje vas voze kroz grad …

Sahara i najlepši zalazak sunca na ovom putovanju

A onda Merzouga.

Pustinja je bila takodje jedan od razloga zbog kojih sam želela Maroko i nisam se razočarala. Erg Chebbi izgleda nestvarno. Crvenkast pesak, ogromne dine i osećaj da se oko vas nalazi samo beskraj. Jahanje kamila pred zalazak sunca jeste turističko iskustvo, ali kada se nađete usred pustinje, a sunce počne da menja boju peska, teško je ostati ravnodušan. Posebno kada se setite da ste još pre nekoliko sati prolazili kroz potpuno drugačiji pejzaž.

Noć smo proveli u kampu. A pustinja noću je potpuno druga priča. Kada nestane dnevne vreve, shvatite koliko je tišina zapravo glasna.

Dades Valley i put koji je postao avantura

Dolina Dades bila je jedan od najlepših delova putovanja. Crvene stene, oaze, palme, berberska sela i putevi koji se uvijaju kroz dramatične pejzaže.

A, onda je priroda odlučila da nas podseti ko je glavni. Obilna kiša izazvala je izlivanje reke i naš put je bio presečen. Čekali smo pet-šest sati. U početku se nervirate. Onda pokušavate da saznate šta se dešava. A, onda shvatite da nema šta da se uradi osim da čekate. Još, ako kao ja ne popijete jutarnju kafu, i shvatite koliko nas zavisnike od iste može da boli glava, a kafića nigde u blizini

I tu se vraćam na početak priče. Avion u Kini nije poleteo kada je trebalo. Jordan nije postao naše odredište. U Maroku nas je reka zaustavila. Tri različite situacije, a ista lekcija – putovanje nikada nije ono što je napisano u programu.

Ait Ben Haddou i kao da ste zakoračili u film

Ait Ben Haddou je jedno od onih mesta kod kojih se prvo zapitate da li ste zaista stigli tamo ili ste ušli u filmsku scenografiju. Ovo tradicionalno utvrđeno naselje izgrađeno je od zemlje i kamena i nalazi se na nekadašnjem trgovačkom putu između Sahare i Marakeša.

Danas je pod zaštitom UNESCO-a, ali je postalo poznato i zahvaljujući filmu i televiziji. Ovde je snimano preko 40 filmova (od Alibabe, preko Gladiatora do Odiseje). Kada stojite ispred njega, potpuno je jasno zašto. Njegove zemljane kule i zidine izgledaju kao da su stvorene za ekran. Ali, ono što mi se više dopalo jeste činjenica da ovo nije samo filmska kulisa. To je nekada bio pravi grad. Ljudi su ovde živeli. Sada su prešli u noviji deo gde imaju bolje uslove života.

Volubilis i kada usred Maroka naiđete na Rim

Volubilis me je podsetio koliko je istorija Maroka složena. Posle medina, džamija i berberskih sela, odjednom stojite među rimskim ruševinama. Ostaci grada, trijumfalni luk, bazilika, kolone i mozaici svedoče o vremenu kada je ovaj prostor bio deo rimske provincije Mauritania Tingitana. A onda shvatite da je i ovaj grad samo jedan sloj mnogo duže priče.

Meknes i carski grad koji ostaje pomalo u senci

Meknes je jedan od četiri carska grada Maroka, ali se o njemu često govori manje nego o Fesu i Marakešu. Svoj najveći procvat doživeo je pod sultanom Moulay Ismailom, koji ga je krajem XVII i početkom XVIII veka pretvorio u prestonicu. Ogromne zidine i monumentalna kapija Bab Mansour podsećaju na period kada je grad trebalo da pokaže moć svog vladara. I baš takvi gradovi su razlog zbog kojeg mi je teško da Maroko posmatram samo kao turističku destinaciju. Svaki od njih ima svoju priču.

Rabat I mirnija strana Maroka

Rabat je bio pravo osveženje posle intenziteta Fesa i Marakeša. Današnji glavni grad Maroka spoj je istorijskog i modernog. Kasbah Oudaias nalazi se iznad Atlantika, a pogled sa nje je jedan od onih koji vas nateraju da na trenutak prestanete da fotografišete. Tu su i Hassanova kula i mauzolej Mohameda V.

Rabat mi je delovao mirnije I uređenije (raskošne vile I bulevari puni zelenila). Kao da je Maroko ovde malo spustio ton.

Kazablanka i grad koji je postao filmska legenda

Kazablanka je potpuno drugačija. Savremena, urbana i užurbana, ona je ekonomski centar zemlje. Ali, kada kažete Kazablanka, većina nas prvo pomisli na jedan film.

I tu postoji zanimljiv paradoks. Čuveni film Casablanca zapravo nije sniman u Kazablanki, a Rick’s Café iz filma nikada nije postojao. Današnji Rick’s Café otvoren je mnogo kasnije, kao omaž filmu.

Ali, ono što zaista postoji jeste Hassan II džamija. Ogromna, monumentalna, tik uz Atlantik. Njen minaret dominira gradom (210 m) i jedan je od prizora koje ćete teško zaboraviti.

Chefchaouen i grad koji je osvojio Instagram

I onda – plavo.

Chefchaouen je verovatno grad koji sam pre putovanja najviše puta videla na fotografijama. I uživo zaista izgleda tako. Plave kuće, plava vrata, plave stepenice, plavi zidovi…

Grad je osnovan u XV veku i kroz istoriju je bio utočište za muslimane i Jevreje koji su dolazili iz Iberijskog poluostrva. A zašto je plav? Postoji nekoliko teorija i nijedna nije dovoljno jaka da bismo mogli reći da je baš ona konačan odgovor. I možda je tako i bolje. Jer, neke stvari i ne moraju imati samo jedno objašnjenje.

Ono što sam ponela kući

Kada sam krenula u Maroko, mislila sam da znam šta očekujem. Mislila sam da ću videti ono što sam gledala na fotografijama. Plave gradove, crvene dine, šarene pijace, riade, kamile, Atlantik….

I sve sam to zaista videla. Ali, videla sam i nešto što nijedna fotografija ne prikazuje. Videla sam unutrašnjost zemlje i uslove u kojima pojedini ljudi žive. Videla sam koliko se život izvan turističkih centara razlikuje od slike koju najčešće dobijamo kada govorimo o Maroku.

I to mi je možda i najvažniji utisak sa ovog putovanja. Ne želim zbog toga da kažem da je Maroko „ovakav“ ili „onakav“. Zemlja nije jedna slika. Maroko je istovremeno i luksuzni riad i skromna kuća pored puta. I pustinjski kamp i selo kroz koje prolazite. I raskošna džamija i zanatlija koji satima radi istim pokretom koji su pre njega ponavljale generacije. I turistički trg Džema el Fna i svakodnevni život ljudi koji na njemu rade.

Možda je upravo zato ovo putovanje ostavilo tako snažan utisak na mene.

Da li bih ponovo otišla?

Bih. Ali drugačije.

Kada bih ponovo birala, verovatno bih laganije putovala, više vremena provela na obali i u gradovima, a manje u dugim transferima kroz unutrašnjost. Ali, ne bih izbacila nijedno iskustvo sa ovog putovanja. Ni kožare u Fesu. Ni keramiku. Ni miris nane koji smo držali pod nosom. Ni koze na arganovom drvetu. Ni majmune kod Ouzuda. Ni plave ulice Chefchaouena. Ni crveni pesak Merzouge. Ni bubnjeve na Džema el Fni. Ni nekoliko sati čekanja da reka ponovo dozvoli prolaz. Jer na kraju, upravo je sve to ono što ćemo pamtiti.

Zašto vredi posetiti Maroko?

Vredi zbog svega što možete videti na jednom putovanju.

Zbog Atlantika i Sahare. Zbog rimskih ruševina i srednjovekovnih medina. Zbog plavog Chefchaouena i crvenog Marakeša. Zbog Fesa i njegovih zanatlija. Zbog argana i keramike. Zbog oaza, vodopada i planina. Zbog pustinje.

Ali, možda najviše zbog toga što vas Maroko tera da izađete iz komforne zone I savršeno uokvirene fotografije. Da gledate malo duže. Da primetite i ono što nije lepo. Da shvatite da iza svake turističke atrakcije postoji stvarni život.

Maroko sam želela da vidim zbog fotografija, a vratila sam se sa mnogo više od fotografija. Jer, neke zemlje treba videti i onda kada nisu savršene.