Putovanje u Vranje…
Vranje u februaru
Kako je divno kada te grad dočeka kroz oči nekoga ko ga istinski voli. Naš februarski praznični dan u Vranju bio je upravo takav – topao uprkos zimi, obojen pričama, uspomenama i mirisima juga. Dočekala nas je naša draga prijateljica, rođena Vranjanka, čiji su roditelji decenijama držali poznatu kafanu u gradu. Ko bi mogao bolje da nas provede kroz sokake, priče i duh Vranja od nekoga ko ga nosi u srcu od detinjstva? 
U kući Bore Stankovića – duh starog Vranja
Jedna od prvih stanica bila je rodna kuća i muzeј Bore Stankovića, smeštena u starom delu grada. Skromna, bela kuća sa dvorištem kao da i danas čuva šapat njegovih junakinja. Bora je Vranju podario večnost. Njegove reči i danas mirišu na avlije, đulove i setu juga. U „Koštani“ peva o čežnji, mladosti i prolaznosti, a duh njegovog pisanja možda najbolje oslikavaju stihovi:
„Žal za mlados’ – to ti je, sinko, rana što nikad ne zarasta.“
U tim rečima je čitava filozofija juga – strast, tuga i lepotа življenja u istom dahu.
Bora Stanković – ambasador Vranja
Bora Stanković rođen je 1876. godine u Vranju, u trgovačkoj porodici. Rano je ostao bez roditelja i odrastao uz babu Zlatu, čije su priče, pesme i sećanja na „staro Vranje“ snažno uticale na njegovo književno stvaralaštvo. Upravo iz tih porodičnih kazivanja nastala je čitava galerija likova: gazde, hadžije, nesrećne žene, devojke rastrzane između dužnosti i želje.
Školovao se u Nišu i Beogradu, završio Pravni fakultet, ali je ceo život nosio Vranje u sebi. I kada je živeo u Beogradu, pisao je o jugu: o njegovim avlijama, kapijama koje škrguću, o mirisu bosiljka i tihoj patnji skrivenoj iza zatvorenih pendžera.
Njegova najpoznatija dela su roman Nečista krv, drama Koštana i zbirka pripovedaka Stari dani. U njima je oslikao raspad patrijarhalnog sveta, sudbinu žene u tradicionalnom društvu i večitu temu – žal za mladošću.
Posebno je snažno opisivao žensku sudbinu. Sofka iz „Nečiste krvi“ ostaje jedna od najsloženijih junakinja srpske književnosti – lepa, dostojanstvena, ali tragično zarobljena u pravilima sredine.
Koštana – simbol strasti i slobode
Najpoznatije delo Bore Stankovića, drama Koštana, postalo je simbol Vranja. Koštana je mlada, lepa Ciganka, oličenje slobode i pesme, ali i večite čežnje za neuhvatljivom mladošću.
Lik Koštane tumačile su brojne glumice na scenama širom Srbije. U pozorišnim i filmskim adaptacijama posebno su ostale upamćene interpretacije velikih umetnica poput Olivere Marković, dok su u novijim postavkama briljirale i druge prvakinje domaćih teatara. Svaka je donela svoju Koštanu – nekad prkosnu, nekad setnu, ali uvek neodoljivu.
Šta još videti u Vranju?
Osim kuće Bore Stankovića, Vranje nudi još znamenitosti:
- Pašin konak – nekadašnji turski konak, danas Narodni muzej
- Saborni hram Svete Trojice
- Beli most (Most ljubavi), koji prati legenda o zabranjenoj ljubavi
- Vranjska Banja – jedna od najtoplijih banja u Evropi, udaljena svega desetak kilometara
Grad ima taj orijentalni šarm koji se još uvek nazire u arhitekturi i mentalitetu, iako sam očekivala da je sačuvano više starih zdanja.
Zanimljivo je da se Vranje nije koristilo za snimanje filmova i serija sa tematikom tog kraja, iako je to bilo za očekivati.
Industrijski ponos – nekad i sad
Vranje je nekada hranilo veliki broj porodica kroz jaku industriju. Fabrike poput Jumka (tekstilna industrija), Simpa (nameštaj), Koštane (obuća), Alfa Plama (grejna tela) i drugih bile su okosnica privrede. Danas je mnogo toga promenjeno. Neke fabrike rade smanjenim kapacitetom, neke su privatizovane, ali duh radničkog Vranja i dalje živi u pričama starijih generacija.
Ukusi juga – gde jesti u Vranju?
Ručak smo imali u restoranu Gradska Meana, gde smo uživali u pravim vranjanskim specijalitetima.
Tradicionalna jela koja morate probati:
- vranjska samsa (prazna pita, prelovena kiselim mlekom i belim lukom)
- propeć (pita sa sirom)
- trljanica (salata od pečenih suvih crvenih paprika i praziluka)
- tikvenik pita
- banica (vrsta pite od sira)
- tepana pogača (od brašna, vode i sode bikarbone)
- crvenci (brašno, voda, šećer i orasi)
- grafče na tavče
- pastrmajlija
- punjene paprike na južnjački način
- domaći ajvar i urnebes
- jagnjetina ispod sača
Osim Gradske Meane, poznati su i restorani poput Kod Bake na ručak, Morava, Čaršija, Dukat…
A Vranje bez kafane – to nije Vranje. Grad je poznat po meraku, muzici uživo i sporom, uživalačkom ispijanju kafe.
Pesma, merak i poznati Vranjanci
Vranje je grad pesme. Vranjanska gradska pesma, sevdah juga Srbije, opevana je u mnogim kompozicijama. Ko ne zna za „Žute dunje“ ili „Vranjsku noć“?
Od poznatih ličnosti iz Vranja izdvajaju se: Bora Stanković, Justin Popović, Staniša Stošić…
Grad na putu ka jugu
Za nas Beogradjane, Vranje je često usputna stanica ka Severnoj Makedoniji ili Grčkoj, ali zaslužuje da bude mnogo više od toga. To je grad koji mora da se doživi u sporim šetnjama, u pričama starosedelaca, u pesmi koja se razliva iz kafane…
Možda nema toliko očuvanih starih zdanja koliko bismo očekivali, ali ima nešto važnije, a to je autentičnost. Ima merak. Ima dušu.
A kada vas kroz sve to provede neko ko je tu odrastao, onda Vranje ne ostaje samo tačka na mapi juga Srbije. Postaje priča koju nosite sa sobom ❤️🎶🌶️☀️
„Svako mora da ima fenjer u glavi. Da mu svetli danju i noću. Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne živi.“
