Prvomajski praznici u Kini (Peking, Šangaj i Kineski zid)

Ovog Prvog maja odlučila sam da zamenim tradicionalni roštilj sa porodicom za jednu od najvećih avantura mog života – put u Kinu. I ni manje ni više, “roštiljanje” je bilo na Kineskom zidu .

Kina je oduvek bila na mojoj listi destinacija iz snova. Zemlja sa hiljadama godina istorije, fascinantnom kulturom, drevnim hramovima, ali i gradovima koji izgledaju kao iz naučnofantastičnih filmova. Kada su se približili Prvomajski praznici, shvatila sam da je pravo vreme da se upustim u ovu avanturu. Umesto odmora u prirodi ili na moru, odlučila sam da krenem na put koji će me provesti kroz prošlost, sadašnjost i budućnost Kine.

Tokom deset dana obišla sam tri lokacije koje na najbolji način prikazuju različita lica ove ogromne zemlje: Peking – carski i ozbiljan, sa pogledom unazad na dinastije i tradiciju; Veliki kineski zid – simbol istrajnosti i veličine jednog naroda; i Šangaj – moderan, užurban, svetlucav, kao pogled u sutrašnjicu.

Ideja za put se javila kada sam videla da je Air Serbia uvela direktan let do Šangaja.

Ovaj blog je moj pokušaj da podelim utiske, priče i trenutke koji su me ostavili bez daha, i možda inspirišem nekog da i sam krene na putovanje koje menja perspektivu.

Šangaj: Futuristički vrtlog svetala, tradicije i skrivenih ulica

Moj prvi susret sa Kinom bio je upravo Šangaj, ogromna metropola koja me je odmah oborila s nogu svojom energijom, kontrastima i fascinantnom mešavinom starog i novog. Nakon direktnog leta iz Beograda, Šangaj me je dočekao uz vedro nebo i osećaj da sam stigla u neku paralelnu stvarnost gde se istorija i budućnost stapaju u jedno. Današnji izgled postigao je u poslednjih trideset godina.

Grad me je odmah zadivio svojom arhitekturom – futuristički Pudong sa svojim staklenim džinovima, među kojima dominira Shanghai Tower. Pogled sa 118. sprata ostavlja bez daha – grad se prostire do horizonta, a reke i svetla deluju kao iz nekog sci-fi filma. Ujedno ima I najbrži lift na svetu, koji vas za samo 55 sekundi popne do vrha, pa ko voli neka izvoli

Veče sam provela krstareći rekom Huangpu, gde se najbolje vidi kontrast između modernog Pudonga i istorijskog Bunda. Dok brod lagano klizi, svetla grada se presijavaju na vodi, a svaki trenutak izgleda kao scena iz razglednice.

Ali Šangaj nije samo staklo i čelik. Iako me većina zgrada podseća na naš Novi Beograd, u njegovim ulicama kriju se mirniji, tradicionalniji delovi koji su me posebno oduševili. Posetila sam Jade Buddha Temple, hram iz 19. veka poznat po predivnim budističkim statuama od čistog žada (Kinezi su poznati po izradi predmeta od žada). Iako se nalazi u užurbanom delu grada, atmosfera unutar hrama je spokojna, gotovo meditativna – savršen predah od gradske vreve.

Jedan od najživopisnijih trenutaka bio je šetnja kroz Yuyuan Old Street, lavirint uskih uličica, čajdžinica, zanatskih radnji i mirisa tradicionalne hrane. Tu se oseća duh starog Šangaja. Nedaleko se nalazi i Yuyuan Garden, prelep primer klasične kineske baštenske umetnosti, s pagodama, ribnjacima i kamenim mostićima.

Otkriće su bile umetničke četvrti Tianzifang i Xintiandi. Tianzifang, smešten u starim shikumen zgradama, očarao me svojom boemskom atmosferom – puna je galerija, malih kafića i zanatskih radnji. Xintiandi je sofisticiraniji, sa modernim restoranima, barovima i prijatnom atmosferom za večernju šetnju.

Za kraj boravka u Šangaju, otišla sam na jednodnevni izlet u Zhujiajiao, slikovito selo koje često nazivaju „azijskom Venecijom“. Uske kamene ulice, kanali s čamcima, mostići i stari kineski domovi pružaju uvid u ono kako je život izgledao vekovima unazad. Vožnja čamcem kroz Zhujiajiao bila je jedno od najmirnijih i najlepših iskustava tokom celog putovanja.

Uživala sam u kineskoj hrani koja je ovde nešto blaža nego u unutrašnjosti: Fuxing nudle, Xiaolongbao (dumplings sa filom), Shengijanbao (prženi dumpling), Dabing (pljosnati hleb), Youtiao (štapići od brašna, kao pitice), Hairy crab (pravljena na pari), pohovana svinjetina. Za kafu vam je najsigurniji Starbucks, jer kineska kafa ne liči na našu.

Hrana se jede štapićima, iako u restoranima često možete zatražiti viljušku. Voda se retko služi hladna – najčešće je topla ili vruća jer Kinezi veruju da je zdravija za varenje.

Lokalci su ljubazni, ali engleski je retkost, pa sam se često oslanjala na aplikaciju poput Google Translate-a. Mladje generacije su tek počele da uče engleski u školama.

Šangaj mi je pokazao svoje mnogobrojne strane – od visokotehnološke metropole do čuvara drevne tradicije. I dok sam se pakovala za Peking, osećala sam da sam samo zagrebala površinu ovog grada koji nikada ne miruje.

Peking: Carska tišina i monumentalna prošlost

Nakon nekoliko dana provedenih u modernom, blistavom Šangaju, moj sledeći korak vodio me pravo u srce kineske istorije – Peking. Do tamo sam putovala brzim vozom koji povezuje dva najveća kineska grada. Putovanje je trajalo oko šest sati, ali je prošlo iznenađujuće brzo i udobno. Da napomenem I to da vas na ulazu u svaku metro I železničku stanicu pretresaju I skeniraju prtljag.

Kineski brzi vozovi su tiha, tehnološki savršeno organizovana čuda, sa preciznošću švajcarskog sata, prostranim sedištima, veoma čistim vagonima i osobljem koje se, iako retko govori engleski, trudi da pomogne. Prolazili smo kroz sela, gradove i industrijske zone, a prizori kroz prozor menjali su se kao na filmskoj traci. Put mi je dao šansu da vidim drugu, manje urbanizovanu stranu Kine, iako su se gradovi skoro naslanjali jedan na drugi. Ipak treba smestiti toliki broj Kineza.

Po dolasku u Peking, odmah se osetila drugačija atmosfera – ozbiljnija, tradicionalnija, mirnija. Ako je Šangaj lice savremene Kine, Peking je njeno dostojanstveno, mudro srce.

Moja prva stanica bio je Tjenanmen trg, ogroman, gotovo zastrašujući prostor, bez zelenila, koji simbolizuje političku moć i istorijsku težinu moderne Kine. Ispred mene su se nizale Velika narodna dvorana, Muzej kineske revolucije i Mauzolej Mao Cedunga – sve monumentalno i strogo, ali fascinantno.

Odmah potom sam ušla u Zabranjeni grad, nekadašnju carsku palatu, čudesno očuvanu, sa slojevima boja, detalja i simbola koji govore o hiljadugodišnjoj kulturi. Šetajući kroz kapije, dvorišta i paviljone, osećala sam se kao putnik kroz vreme. Uprkos gužvi, mesto odiše dostojanstvom. Najjači utisak ostavio je pogled sa brda Jingshan, iznad Zabranjenog grada – ceo kompleks kao na dlanu, pod zlatnim svetlom zalaska sunca.

U narednim danima posetila sam Letnju palatu, predivan spoj prirode i arhitekture. Jezero Kunming, dugačka natkrivena staza za šetnju i pogled sa brda Longevity Hill pružaju oazu mira u gradu od preko 20 miliona ljudi. Čamcem sam prešla deo jezera i na trenutak zaboravila da sam u metropoli.

U Pekingu sam posetila i zoološki vrt, najviše zbog pandi, koje su jedan od nacionalnih simbola. Iako je vrt ogroman, deo sa pandama je najposećeniji i definitivno najšarmantniji. China World Mall (CWM) me potpuno iznenadio – luksuzna kupovina, besprekorna arhitektura i savremeni restorani, sve na nivou bilo kog zapadnog velegrada. Vrlo je lako zagubiti se u njemu. Izgleda kao lavirint, sa pasarelom preko ulice, koja povezuje dve zgrade sa obe strane ulice. Na 6.spratu se nalazi terasa sa koje se pruža prelep pogled, a na 7.spratu možete uživati u restoranu “Migas Mercado”, koji ima ukusnu hranu, izbor španskih vina I takodje terasu sa pogledom.

Šetala sam i kroz Qianmen, staru trgovačku četvrt u kojoj se još uvek čuje odjek starih vremena – uz kaldrmisane ulice, tradicionalne prodavnice, vozni tramvaj i dekorativne portale. Ali prava čar Pekinga otkriva se u hutonzima, uskim, starim uličicama gde ljudi još uvek žive u tradicionalnim kućama sa zajedničkim dvorištima.

Obavezna stanica za razumevanje lokalne svakodnevice bila je pekinška pijaca – šarena, živa, bučna i puna mirisa. Ovde se može naći sve, od začina i suvenira, do neobičnih lokalnih zalogaja poput škorpija na štapiću. Iako nisam bila dovoljno hrabra da ih probam , sam prizor je bio nezaboravan. Probala sam samo žabu, koja je kao piletina, samo ima mnogo koščica. A oni koji su probali škorpiju, kažu da je gorka.

Jedan od najzanimljivijih načina da upoznate Kinu jeste kroz hranu, i Peking me po tom pitanju nije razočarao, iako sam mislila da ću se vratiti gladna iz Kine posle svih priča o “nesvakidašnjoj” hrani . Ovde probajte Pekinšku patku (malo je masnija, jede se sa tankim tortiljicama, na koje se naređa povrće; najpoznatiji restoran za nju je Quan Ju De), Jiaozi (kineske knedle punjene mesom, povrćem ili morskim plodovima), Pekinške nudle sa Soybean sosom, ko voli sokove, može da proba njihov sok od šljive (ukus/tekstura kao naš sirup koji se razblažuje ali ne mnogo sladak), Pekinška pita/burek, Laige Clay Oven Rolls (hrskava susam lepinja punjena cepkanim mesom, ljutkasto I začinjeno), kineski ražnjići sa dosta začina, Suan La Fen (rezanci od slatkog krompira, koji se kuvaju u ljutoj I kiselkastoj supi, često uz dodatak povrća I mesa; najpoznatiji restoran je Lao Ma Tou), Bingtang Hulu (kineski voćni štapići obloženi karamelizovanim šećerom, najčešće se koriste kineske jagode). Da napomenem da je hrana u Kini jeftina, kada se uporedi sa nekim drugim destinacijama. Isto važi I za taxi prevoz u Kini.

Veliki kineski zid: Koraci kroz vekove na Mutianyu

Nijedno putovanje u Kinu ne bi bilo potpuno bez susreta sa njenim najimpozantnijim simbolom – Velikim kineskim zidom, jednim od najneverovatnijih spomenika ljudske civilizacije. Oduvek sam zamišljala kako bi bilo hodati tom legendarnom građevinom koja se proteže hiljadama kilometara kroz planine, doline i istoriju. Moj izbor pao je na Mutianyu, manje komercijalizovanu, ali izuzetno slikovitu deonicu, udaljenu oko 70 kilometara od Pekinga.

Do Mutianyua sam stigla autobusom u organizaciji agencije. Put je trajao oko sat i po, prolazio kroz sela i planinske predele, a kako smo se približavali, zid se iznenada pojavio na horizontu, kao da lebdi među brdima, impresivan i gotovo nestvaran. Ulaznice za Mutianyu se kreću oko 200 CNY, što je oko 25 eura, a uključuje ulaznicu za lokalitet, vožnju busom I žičarom.

Uspon ka zidu može se obaviti na dva načina: pešice ili žičarom. Ja sam se odlučila za žičaru, što je pružilo dodatni vizuelni doživljaj – pogled na zelene padine i serpentine zida kako se uvijaju preko vrhova kao kamena zmija. Na vrhu me je dočekao blagi vetar i mir koji me je iznenadio, a krajolik gotovo netaknut. Nije bila ogromna gužva, kako su prikazivale slike od prethodnih prvomajskih praznika.

Hodanje po zidu nije samo turistički trenutak, već fizički izazov i emotivno iskustvo. Stepenice su nepravilne, delovi zida su strmi, ali svaki korak je nagrada – sa svake osmatračnice pruža se panoramski pogled koji oduzima dah. Teško je zamisliti kako je zid građen u takvim uslovima, bez moderne tehnologije, i koliko je ljudskih života utkano u svaki kamen. Ko je u zavidnoj kondiciji, uz dobru obuću I dobru volju, može se uputiti do vrha uz saznanje da ga čeka bar 800 stepenika

Na Mutianyuu sam se zadržala nekoliko sati – penjala se, spuštala, zastajala da udahnem istoriju. Na kraju sam se odlučila za povratak na neobičan način – toboganom koji vodi niz planinu! Zabavno, neobično i definitivno način da završite posetu sa osmehom.

Odlazak sa zida nosio je tihu refleksiju. Veliki kineski zid nije samo građevina – to je svedok upornosti, discipline i snage jednog naroda, simbol granica i njihova prevazilaženja. Taj dan mi je ostao kao vrhunac mog puta kroz Kinu, trenutak kad sam zaista osetila koliko je ova zemlja drevna, a i dalje živa i snažna. Takodje sam na svojoj “bucket listi” čekirala treće Svetsko čudo novog sveta .

Kina je zemlja koja te izaziva, inspiriše i zadovoljava na svakom koraku. Od blistavog i futurističkog Šangaja do istorijskog i dostojanstvenog Pekinga, pa sve do tišine i snage Velikog kineskog zida, ovo putovanje me je naučilo da je Kina mnogo više od onoga što vidimo u medijima i na slikama. To je zemlja kontrasta, gde se spajaju prošlost i budućnost, tradicija i modernizam, mir i ubrzanost.

Ljudi su generalno pristojni, rezervisani i tihi, ali vrlo radoznali prema strancima. Nemojte se iznenaditi ako traže da se slikaju sa vama. Postojala bi realna šansa da otplatite svoje putovanje, ukoliko ste plavi I visoki, I kada biste naplaćivali fotografije Ako im se obratite, gotovo uvek će pokušati da pomognu, čak i kada ne znaju engleski – uz pomoć gestikulacije i prevodilačkih aplikacija.

Jasno se oseća duh kolektivizma i disciplina u ponašanju. Postoji osećaj reda, ali i fleksibilnosti, jer gurkanje u prevozu ili nedostatak ličnog prostora nije znak nepristojnosti, već deo kulture svakodnevice. Ljudi su gotovo uvek na telefonima, koristeći aplikacije poput WeChat i Alipay za plaćanje, pozivanje taksija, čak i za poručivanje hrane u restoranima.

Kultura poštovanja predaka, poštovanja starijih i duhovnosti (koja se manifestuje i u svakodnevnim ritualima, kao što su odlazak u hram ili postavljanje tamjana) i dalje je važan deo života, čak i među mlađim generacijama.

Poseta Kini bila je kao korak kroz vreme, kao hodanje kroz civilizaciju koja je stara hiljadama godina, ali i zemlja koja svakodnevno redefiniše svet. Tehnološke inovacije, poput brzih vozova i pametnih gradova, uparene sa istorijskim lokalitetima kao što su Zabranjeni grad ili Veliki kineski zid, ostavile su mi snažan utisak o snazi ove zemlje i njenoj sposobnosti da čuva tradiciju dok gleda ka budućnosti.

Kao što kaže kineska poslovica: „Put od hiljadu milja počinje prvim korakom“. Svaka destinacija, svaki korak na ovom putovanju, bio je korak ka dubljem razumevanju Kine – njene prošlosti, kulture, ljudi i njene budućnosti. A svakim novim iskustvom, bila sam sve bliže srži ove zemlje, sve više povezivana sa njenim neizmernim bogatstvom.

Da li ste i vi posetili Kinu? Pišite u komentarima!“

Shanghai Circus World show Kako naći povoljne karte