Moj prvi susret sa Japanom – putovanje u godini smene careva

 

Istorijski trenutak Japana: Kraj jedne i početak nove ere

Moj prvi susret sa japanskom kulturom dogodio se u maju 2019. godine, u godini koja je zauvek ostala upisana u savremenu istoriju Japana. Te godine car Akihito je, u retkom i duboko simboličnom činu, abdicirao u korist svog sina Naruhita, čime je završena Heisei era i započela Reiwa era – „era lepe harmonije“.

Za Japan, zemlju u kojoj tradicija ima gotovo sakralno značenje, ova smena careva bila je mnogo više od protokolarnog događaja. Carska porodica se smatra najstarijom neprekinutom monarhijom na svetu, a car, iako bez političke moći, predstavlja simbol kontinuiteta, jedinstva i identiteta naroda. Upravo zato je abdikacija cara Akihita bila dočekana sa poštovanjem, emocijama i mirnom svečanošću.

U tih deset prazničnih dana, dok je cela nacija slavila i odisala svečanom radošću, mi smo šetali ulicama Tokija, Kjota i Osake. Na svakom koraku su bili festivali i ulična hrana, i sada znam da smo imali privilegiju da budemo deo jednog istorijskog trenutka u „Zemlji izlazećeg sunca“.

Dobrodošlica koja počinje na aerodromu

Prvo upoznavanje s Japanom nije bilo ni u kakvom hramu, ni ispred nekog čuvenog zdanja, već na aerodromu, kroz priču našeg vodiča. Ispričala nam je da je jednom prilikom zaboravila mobilni telefon na aerodromu i pronašla ga na istom mestu kada se vratila po njega. U Srbiji bi to bila bajka, ali u Japanu – savršeno normalna stvar.

Na put sam krenula spremna. U koferu se našla i rezervna hrana iz Srbije, za svaki slučaj. Ispostavilo se da mi nije bila potrebna. Japanska kuhinja me je potpuno osvojila: lagana, nemasna, svedena, a istovremeno izuzetno bogata ukusima. Kako i inače jedem češće, ali manje količine hrane, savršeno mi je odgovarao njihov način ishrane.

Jedini kulinarski „promašaj“ za mene bio je matcha sladoled. Gorkast, gotovo bez slatkoće, potpuno drugačiji od onoga na šta smo navikli … i morao je da završi u kanti . Možda upravo u toj nesklonosti ka slatkom leži tajna vitkosti Japanaca.

Sledeće iznenađenje dočekalo nas je u hotelu – minijaturne sobe. Ipak, u tom malom prostoru imate sve što vam je potrebno, savršeno organizovano i funkcionalno. Japan je ostrvska zemlja koja nema luksuz prostornog širenja, pa se gradi u visinu, dok su stanovi i hotelske sobe svedeni na minimum.

Kupatila su posebna priča: mala, ali prepuna dugmića, pa se prvih dana ponašate kao dete koje radoznalo isprobava šta čemu služi . Posebno me je obradovalo to što je hotelska kozmetika bila Issey Miyake – japanski kreator čiji mi je parfem bio omiljen u tinejdžerskim danima.

Gradovi koji su obeležili putovanje

Tokio, Kamakura, Niko, Osaka i Kjoto … i planina Fudži. Svaki grad imao je svoj ritam, energiju i priču. Na sve izlete smo išli brzim vozovima, simbolom japanske preciznosti i poštovanja vremena. I još ako doživite kao ja, da u vozu bude slobodno sedište pored mene, i Japanac koji me uredno pita da li može da sedne pored. Ali, nisam očekivala da će ceo put (oko dva sata) da se okreće prema meni i zahvaljuje . I to je Japan…

Tokio – Prestonica Japana je najveća metropola sveta. Obilazili smo fantastičan sistem tokijskog metroa, Asakusu s prelepom ulicom Nakamise i impozantnim budističkim hramom Senso-đi, park Ueno, Carsku palatu, pa Šinđuku i Šibuyu s najprometnijom raskrsnicom na svetu – Shibuya Crossing, gde pešački prelaz dnevno pređe više od 2 miliona ljudi.

Ovde treba dodati jednu anegdotu: drugarica i ja smo se odvažile da jednog dana same krenemo u obilazak grada. Sa precizno ispisanim nazivom hotela u ruci, ušle smo u metro … i počela je lutrija (prvo „pročitati“ naziv stanice gde treba da izadjemo).

Japanci su ljubazni do bola, ali engleski – ne baš. Zaposleni u hotelima slali su nas u pogrešne hotele istog lanca, pa smo tek iz četvrtog pokušaja „ubole pravi“. Sutradan se cela grupa šalila da smo mi Tokio upoznale bolje od svih .

Kjoto – Zlatni paviljon Kinkaku-đi koji se ogleda u jezeru, šuma bambusa u Arašijami, hram Tenrju s predivnom baštom, tajanstveni Gion gde su živele gejše, svetilište Jašaka sa belim lampionima – Kjoto je slika i prilika stare japanske duše.

Osaka – Ekonomska prestonica regije Kansai, treći grad po veličini u Japanu. Zamak Osaka okružen japanskim trešnjama, živahni Umeda i obavezno probanje takoyakija i okonomiyakija, japanskih specijaliteta, kao i čuvene Kobe govedine. Omiljena mi je činjenica da se broj ljudi u Osaki tokom dana poveća za čak 140%.

Fudži – Sveta planina, aktivni vulkan, 100 km od Tokija. Vozili smo se jezerom Kavaguči i posmatrali sneg na vrhu dok je bilo prilično hladno. U Japanu se u toku jednog dana mogu izmeniti sva godišnja doba. Kabanice su obavezna oprema – preporučujem svima!

Još jedna činjenica koja me je oduševila u Japanu je kada pada kiša, oni uredno čekaju u redovima za ulazak u hramove, bez guranja, za razliku od Kineza, koji tu dozu smirenosti ne poseduju, pa uostalom ni mi .

Kamakura – Veliki Buda, „crvena ulica“ Komači Dori, svetilište Tsurugaoka Hachimangu iz 1063. godine.

Niko – Svetilište Tošogu i mauzolej moćnog šoguna Tokugave Ijehasua, budistički hram Rjoan iz 8. veka.

Japan koji ostaje zauvek

Japan me je osvojio na svakom koraku. Kulturom klanjanja i srdačnog „Konnichiwa“ na svakom uglu. Čistoćom kakvu nisam videla nigde drugde. Organizacijom i prevozom bez kašnjenja. Brzim vozovima koji su tačni do sekunde. Kulturom ispijanja čajeva i predivnim zen vrtovima. Bonsai tradicijom i šumom bambusa. Sjajem bilborda i neobičnom modom i frizurama. Mirnim redovima ispred restorana, jer u Japanu se ne „kafeniše“: dođeš, sediš, jedeš, ideš. Nema sedenja po sat vremena uz kafu. I nadasve – sposobnošću uživanja u malim stvarima, poput cvetanja trešanja.

I da, kada ste visoki kao ja, u Japanu je pravi izazov pronaći garderobu odgovarajuće dužine. Ali i to je samo još jedan simpatičan detalj u zemlji koja vas nauči da se prilagodite, posmatrate i učite .

Japan je posebno iskustvo koje ostaje zauvek.